Belgrade
-2°C
Moscow
-6°C

"Не треба гледати на Запад, ми за њих никада нећемо бити добри јер смо православци! Одавно би нас истребили када би знали да неће добити по зубима."  Владимир Путин
Новости
(дец 15, 2019)
Амбасадор Русије у Србији Александар Боцан-Харченко поручио је да је очигледно да политика Русије на Балкану никад није била активнија него данас, узимајући у обзир последњих неколико деценија.
   |    (дец 15, 2019)
Долазак Владимира Зеленског на власт у Украјини и самит „нормандијске четворке“ у Паризу смањили су шансе за оружани сукоб у Украјини, изјавио је портпарол Кремља Дмитриј Песков за „Први канал“.
   |    (дец 13, 2019)
САД планирају да у Србији створе инвестициони фонд за финансирање локалних медија, наводи се у саопштењу који је објавила Америчка агенција за међународни развој (УСАИД). Према званичницима ове владине структуре, подршка медијима у Србији је неопходна да би се ојачала евроатлантска интеграција земље.
   |    (дец 12, 2019)
У Русији влада контролише финансијски систем и има доминантан (али не потпун) утицај на медије. У САД и Европи финансијски интереси контролишу већину медија (осим неких алтернативних медија) и имају готово потпуну контролу над владом.
   |    (дец 12, 2019)
Прослављени српски режисер Емир Кустурица рекао је да је код лидера СДА Бакира Изетбеговића, који је критиковао њега и нобеловца Петера Хандкеа, присутна „љубав према мржњи“ и истакао да је чак и Нобелова награда постала део антисрпског дискурса.
   |   

ВЕЛИМИР РЕМИЋ: БОШЊАЧКИМ СВОЈАТАЊЕМ ПРОТИВ СРПСКОГ ИДЕНТИТЕТА

Читајући странице историје посевећене Босни и Херцеговини налазимо да она никада није била самостална држава. Увек је имала тутора, управника или међународног виоког представника који ево и дан данас седи у свом раскошном сарајевском гнезду, из ког посматра како се домаћи играчи сукобљавају не терену званом протекторат. И гле коинциденције, данас функцију високог представника међународне заједнице у БиХ обавља аустријски дипломата Валентин Инцко који је прославу Дана Републике Српске упоредио са обележавањем дана када је створена НДХ, док је својевремено бечки повереник за БиХ Бењамин Калај био задужен за промовисање босанске нације и „босанког језика“, а није се штедео ни у напорима да пропагира агресивни босански национализам и босански патриотизам, и то све с циљем да Србе из БиХ претвори у Бошњаке.

Историја нам се понавља! Калај је тада вредно радио на афирмацији јединствене босанске државе гурајући под тепих своје ауторско дело „Историја Срба“ у којем је писао како су Босна и Херцеговина као и сво њено становништво српске земље и српски народ. Марљиво и послушно спроводио је аустроугарску окупациону политику са намером да се језик, писмо, историја и култура српског живља у БиХ потпуно избришу односно преименују у све што носи префикс босански. Као аргументе за стварање босанске нације, Бењамин је истицао континуитет „босанске политичке посебности“, чији је темељ у средњем веку било богумилство, највећа заблуда за коју се данашњи задојени Бошњаци тако снажно везују. У истраживачком раду „Богумили, историја или лажни мит“ познати српски примењени уметник Александар Ћеклић истиче како је у тези о босанским богумилима све под знаком питања, од самог имена, настанка, учења па до нестанка тог покрета.

Појам богумили (или богомили) апсолутно је био непознат у Босни пре средине деветнаестог века. Није га било до тада у народном памћењу нити у сачуваном рукописном наслеђу. Не помиње се ни у једном старом речнику, као ни у једном путопису. У науку га је увео босански фрањевац Иван Фрањо Јукић 1851. године. Главни замах богумилству у Босни као дуалистичкој јереси дао је језуита Фрањо Рачки, који је такође своју поставку засновао претежно на латинским оптужбама. Пада у очи да су Рачки, као и остали историчари који су заступали богумилску тезу, избегавао да одреди народност босанских житеља у средњем веку. Разлог томе је што је био свестан чињенице да су сви стари извори (Ајнхард, Порфирогенит, Поп Дукљанин, као и босанске повеље) недвосмислено указивали да су то били Срби. Вероватно из разлога да се та чињеница прикрије, Рачки у први план истиче верске прилике, али само онако како су их видели римокатолички полемичари, премда му је био познат и рад Божидара Петрановића о тој теми, који се ослањао на босанске споменике. Зато је француски слависта Андре Вајан (André Vaillant) оценио да је теза о богумилизму Цркве босанске у основи дело Фрање Рачког и хрватског романтизма.

Историја о богумилима је пуну подршку доживела за време аустроугарске окупације после Берлинског конгреса 1878. године. Аустроугарска је у Босни  затекла јаку српску идеју и крајње неповољну ситуацију због заједничког наступа муслимана и православних у пружању отпора окупацији. Према првом попису из 1879. године било је 42,88% православних, 38,73% муслимана и 18,08% католика, што је представљало додатну неповољност. У инструкцији Цареве војне канцеларије генералу Филиповићу, главнокомандујућем у БиХ, која се чува у ратном архиву у Бечу (бр. 69-1/27), стоји: „Препоручује Вам се најтоплије нарочита обазривост у верским питањима, при чему има да код становништва поклоните своју пажњу брижљивом неговању католичког елемента који се показао поуздан и настојањима Монархије пријатељски расположен /.../. Затим Вам се препоручује да доведете муслимане у ближи контакт с католицима и да нарочито спречите приближавање или савез муслиманског с православним становништвом, које треба да се најоштрије надзире с обзиром на евентуалне, окупацији непријатељске аспирације“. Да би се разјединили православни и муслимани, према наведеној инструкцији најпре је требало раздвојити њихову прошлост. Богумилска теза била је одлична подлога. Можда је и зато доведен на чело Земаљске владе у Босни баш историчар Бењамин Калај, који је у ранијим радовима тврдио да су муслимани српског порекла. Међутим, у новој ситуацији своја гледишта прилагођавао је аустроугарским циљевима и цео државни апарат укључио у стварање нове историје Босне. (1)

Иако Бењамин Калај одавно није међу живима, на сваком кораку је видљиво да  данашњи Бошњаци, а некадашњи Срби мухамеданске вере и даље негују његову идеологију јединствене босанске државе, нације, језика и писма.

Да би стао на пут српском национализму у Босни и Херцеговини, Калај је лансирао пројекат "босанске" народности, који је представљао историју и културу поднебља (кроз школски систем и друге методе) као потпуно одвојене развоје од историје и културе Срба. Овај приступ само је додатно раздражио српски и хрватски национализам (јер је осим српства уједно негирао и хрватство Босне, пропагирајући уместо њих посебност), а пустио је корене једино међу локалним муслиманима. У оквиру Калајевог пројекта "босанске" народности, назив "босанчица" је употребљен с намером да би се потиснуо термин "српско писмо" који се за ћирилицу најчешће користио у локалним историјским документима. Оправдање је нађено за извесне особености ћириличног писма у Босни, мада тих особености има и у другим земљама где се писало ћирилицом. Без обзира на карактер његовог порекла (политички и пропагандни), назив "босанчица" је наставио да се користи у неким незваничним публикацијама на простору бивше Југославије све до распада СФРЈ. Од 1918. године на даље, "босанчица" је наставила да се користи од стране хрватских националиста као својеврстан доказ да Босна није била насељена Србима нити културно везана за Србе ("Босанчица" је такође проглашена у истим круговима за "хрватско писмо" и "хрватску ћирилицу", с циљем доказивања хрватства Босне), а након распада СФРЈ "босанчица" је добила нови живот међу Бошњацима као један од доказа дубоке историјске посебности босанског језика. (2)

И данас је настављен процес својатања и отимања свега што је српско у БиХ. Калајеви следбеници се и даље размножавају и у уџбенике пласирају фасликовану историју коју деца изучавају прихватајући босанство и тзв. „босански језик“ као нешто аутохтоно и само њима својствено поносно тврдећи да су они богумилског порекла, при том не знајући ни ко су били богумили, као ни да су представљали хришћанску јерес а не неку исламску верску групацију. Муслиманска деца данас уче да су Срби агресори, а српска нација геноцидна и отрована великосрпском идеологијом која им није дала да негују „свој језик и писмо“.

Бошњачки академици најавили су да ће на Међународни дан матерњег језика 21. фебруара почети израда новог правописа тзв. „босанског језика“ , а потпредседник БАНУ-а лингвиста Џевад Јахић тврди да је за последњих двадесет година стасала нова генерација „босниста“ која може да одговори задатку. Иначе, Јахић је аутор школског речника тзв „босанског језик“ који обилује погрдним изразима и објашњењима на рачун Срба и православаца, па се тако реч „Ђикан“ тумачи као „сељачина, неотесани младић, обично православац брђанин, сточар, чобанин, босански православац четничког порекла који је генетски четник“. Као пример наведена је реченица: "Поклаше нас ђикани".

Имајући у виду отровно дејствовање „бошњачке интелектуалне елите“ ми Срби се под хитно морамо хомогенизовати и снажно одупрети отимачини српског језика и ћириличног писма које по сваку цену морамо да сачувамо од пропасти и све заступљеније латинизације на српском говорном подручју. Успавани су лингвисти, српски академици, али и држава која би морала да измени закон и уведе обавезно коришћење ћирилице на свим радњама и установама, а посебно у медијима. Добар пример треба да нам буде Руска Федерација у којој се брижно чува руска ћирилица која краси јавни простор у тој земљи. Код нас је ситуација забрињавајућа због пасивности струке и власти, а ако ништа озбиљно не буде предузето с циљем спасавања националног писма и језика, бићемо саучесници у отимачини која се одвија тако агресивно и убрзано пред нашим очима.

Велимир Ремић, главни и одговорник уредник руско-српске информативне агенције „Газета“

(1)http://www.geopolitika.rs/index.php/sr/istorija/593-2013-08-15-11-30-00

(2)http://dictionnaire.sensagent.leparisien.fr/%D0%91%D0%BE%D1%81%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0%20%D1%9B%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B0/sr-sr/

 

"ГАЗЕТА" ВАМ ПРЕПОРУЧУЈЕ

ОГЛАСНИ ПРОСТОР

 

ИСТАКНУТИ ПАРТНЕР АГЕНЦИЈЕ ГАЗЕТА

 

ГАЗЕТА ПРОМО ВИДЕО