Док читаоци буду бистрили овај анти–НАТО осврт, у исто време ће у Народној скупштини Републике Србије увелико тећи конструктивни хвалоспеви и једнообразни монолози, тачније срцепарајући рецитали еврофанатизованих посланика – западних и домаћих плаћеника, о „Закону о потврђивању Споразума између Владе Републике Србије и Организације НАТО за подршку и набавку (NSPO) о сарадњи у области логистичке подршке“.
Из дана у дан нас бомбардују вестима које диригује неко са стране, лажним надама и обећањима која датирају још од 2000. године. И ништа се није на боље променило, само су се смењивали глумци у овом лудачком позоришту које према свему судећи нема намеру да заврши сезону својих "представа" којима скреће пажњу јавности са тема које су од животне важности за Србију и српски народ. Стање нације је катастрофално лоше и то поготово у психолошком смислу јер ако на пример уђете у градски превоз ви не можете срести некога ко је насмејан, смирен, безбрижан и разумљив. Окружени смо намученим људима који од секирације оболевају, умиру, просе, рове по опустошеним контејнерима и не виде светлост у овом тунелу званом Србија.
Занимљива ми је ова фрка око Украјине и Сирије. Први пут у последњих двадесетак година видим како се Амери мешкоље. Кад напишем “Амери” мислим на америчке трговце оружјем који зарађују палећи све из чега би могли извући лову, нафту, моћ. Њихово ширење демократије сада је већ предвидиво. У свакој земљи на коју баце око треба наоружати “голоруке побуњенике” који се “голоруки” боре против мрског диктатора. Затим треба свету преко медија објавити ко је диктатор. Он је увек дивља звер која има једну жену али и тридесет љубавница. Малу децу једе за десерт. На Си-ен-ен-у или неком другом Ену можемо видети кошчице јадне деце које је монструм испљунуо из своје лабрње.
Невероватно је колико су верници, па и цела Српска православна црква неупућени у не тако давну, нити врло славну, историју својих односа са Дијаспором у прошлом веку. Међутим, баш у тим односима настао је један од најважнијих и најкобнијих догађаја по нашу Цркву, а то је искључење из Цркве владике Дионисија као расколника. Да је дошло до раскола између Српске православне цркве (Мајке Цркве) и Српске православне цркве у Америци није спорно. Нити је спорно да је то био један од најкобнијих догађаја по нашу Цркву, јер то можемо да видимо из оног што се догађа данас и у Америци и у Аустралији. Ко не познаје своју прошлост, ко не признаје своје грешке доживеће и правиће их по други и трећи пут и тако даље до своје коначне пропасти. Једино шта би могло да буде спорно за оне који нису упућени у ствари то је која је страна била расколничка страна шездесетих година прошлог века.