Вашингтон већ 21 годину даје јасне налоге како и ко треба да се понаша у Дејтонленду. Сарајево и Мостар упорно салутирају, јер ако не буде извршена наредба из Стејт департмента, казна ће их стићи одмах. Најбољи пример за то је син Алије Изетбеговића – Бакир. Њега су амерички и европски дипломати не само извукли из незаборава тако што су дали приличан новац, већ су га и реанимирали као политичара. Сада лик „најбољег муслиманског вође“ скоро свакодневно подржавају радиостанице „Слободна Европа“ и „Глас Америке“.
Из дана у дан слушамо покличе касно пробуђених патриотских странака, покрета, удружења, која узвикују – не у НАТО, хоћемо референдум, доле издајничка Влада која је потписала СОФА споразум… Када је председник Двери Бошко Обрадовић млади, перспективни предводник важног националног покрета изјавио како је нама као држави сасвим довољан НАТО програм „Партнерство за мир“ и да од тога не треба ићи даље, остао сам запрепашћен.
Када видите да они који одлучују или то могу причају само о проблемима са којим се сусрећу, када схватите да ни за један проблем немају решење већ само налазе кривца у прошлости, знајте да са њима нема будућности. Онај ко жели, може да створи бољу будућност. Такав прошлост и тренутно стање види само као полазну тачку са које ће кренути. На ту полазну тачку се више не враћа иде напред а оно лоше остаје све даље и даље иза њега. Када се појави прави вођа неће морати да нас речима убеђује у то једноставно сваког дана ће се видети јасан напредак који ће бити необорив доказ да је он тај кога смо чекали.
Желео бих да се још мало позабавим намерама српског руководства по питању приступања земље у НАТО пакт. Све што се дешава почиње да веома подсећа на епизоду коју је испричао добродушни војник Швејк поводом просидбе младе становнице Прага од стране једног не баш угледног грађанина. Тај грађанин је у крају словио за познатог хулигана и отац невесте се јавно у кафани зарекао да ће га, чим се појави у његовом стану, бацити низ степенице.