Мучи ме већ дуго једно питање. Мучи ме толико да често не могу да заспим до дуго у ноћ размишљајући о њему. То питање које ми главу замара ових дана јесте – где је Србија? Волео бих да ми неко одговори на то питање. Која је ово земља у којој ми живимо? Чији су ово људи који својим простаклуцима „образују“ децу са телевизијских екрана? Чија је одећа она коју свакодневно виђамо по улицама? Чија је то мода? Шта је свима смешно у тим старим причама са огњишта?
Европско море се у последње време толико усталасало, да је почело да запљускује све већи број бродова, који се грчевито боре да опстану у водама које прете да их скроз потопе. Узалуд им и сигнал за узбуну када их не чује нико ко би могао да притрчи и пружи помоћ дављеницима из свих крајева старог континента. Олујни ветрови дувају орканском јачином, а чланови посаде улажу напоре да одрже ситуацију под контролом иако је очигледно да од страшне муке континуирано повраћају и путници али и посада.
Прошле су непуне три године од када је обављен попис становништва у Босни и Херцеговини. Толико је требало времена да се обраде подаци који не приказују реалну демографску слику истоимене земље. Имајући у виду чињеницу да је БиХ изузетно компликована државна заједница у којој се тешко долази до договора између два ентитета и три конститутивна народа, не треба да нас чуди што се није постигао консензус свих учесника у овом веома важном процесу.
Кажу да у политици нема случајности. Не мора да значи да је то увек тако, али искуство говори да је увек паметније и делотворније имати такву претпоставку. Стога, ако је, само дан после извињења које је турски председник Реџеп Тајип Ердоган упутио руском председнику Владимиру Путину, аеродром „Кемал Ататурк“ у Константинопољу био мета терористичког напада – упутније је претпоставити да су та два догађаја тесно повезана. Узрочно-последично.